Moje priče i misli...

Зовите ме како хоћете, кучком, дрољом, али не пропуштам ниједну прилику да уживам у животу... Ионако је курвински кратак. Волим и вољена сам, што у песмама кажу, бескрајно. А још јебана нисам, ту сам чиста као у реклами за Ariel детерџент, а мисли су ми грешне да грешније не могу бити, али не кајем се јер онај ко се каје због животних задовољстава треба га убити, не вреди ничему. И тако постадох ловкиња на звер звану живот, мамим је речима слатким и телом за грех рођеним. Пожуда гори као ватра у мојој крви док тражим усне и тело његово да је угаси... Треба ми тај укус и мирис коже, језик на језику, тело на телу, једино тад сам жива док узимам оно што je моје. Не извињавам се за живот и снове јер су моји и ничији други. Завет дајем Животу и Богу живом да ћу победити...

Коњ, црн к'о ноћ и плавозелених очију, је јурио преко непрегледне саване. Тражио је њу, своју господарицу, да јаше на њему до месеца и назад, да му уплиће гриву нежним рукама... Журио је да стигне пре зоре да би је очима упијао, миловао... Нашао ју је на прагу трошне колибе како седи на клупици и чека га. Срце му је задрхтало кад је видео осмех њен среће пун. Узјахала га је и полетели су ка месецу, творцу снова и заштитника љубавника... Зора златна је свитала кад су слетели назад. Сишла је полако са његових леђа и загрлила га је око врата. Знали су обоје да су суђени једно другом, да ће ходити вековима заједно.

Mi invalidi smo cudna sorta, i prokleti i blagosloveni. Prokleti smo da trpimo bolove, cudne poglede, okretanje glave bas kad nam treba pomoc, nemocni da hodamo, trcimo, skacemo, nevoljnim pokretima. A blagosloveni smo da mozemo sagledati zivot i sa one druge, mracnije strane i stalno iznova oprastati neoprostivo, da sanjamo lepse i bolje od svih, prijateljima koji nas nekad bolje razumeju nego nasi najblizi, da mozemo voleti dublje i iskrenije od onih, tzv, zdravih jer ne trazimo kule i gradove, nakit i pare. A sta nam treba? Potrebno nam je samo zagrljaj, poljubac, osmeh, lepa rec i, da budem iskrena, seks. E to mnogi zdravi negiraju ili misle da nam ne treba posto smo uskraceni za toliko toga sto drugi mogu. Pazite, nisam ogorcena, samo realna. Jer, dragi moji normalci, nije sve u putovanjima, hobijima, knjigama, filmovima... ima nesto i u orgazmu.

НЕДОСТАЈЕШ
Недостајеш ми, знаш ли? Онај твој успутни додир по мишици док читаш или пишеш нешто, а ја лежим на каучу са главом на твом крилу... или јутарња кафа док још поспано зевам и осмех од ува до ува препун љубави и сећања на прошлу ноћ... или седење на љуљашки на трему док сумрак осваја небо, а твоја рука око рамена и нешто ми тихо причаш, не разумем шта, али уживам у мелодији твог гласа који трепери у свакој ћелији мог бића... или кад вичеш нервозно „Пожури“ док ја опуштено базам по супермаркету тражећи твој омиљени афтершејв који си јутрос потрошио... или кад смо летос били на мору, па ти уђеш први и зовеш ме насмејано “Ајде уђи!“, а ја се само преврнем на стомак кријући осмех среће што постојиш, вриштања од хладне воде коју ми уз смех просипаш на леђа, јурњаве до воде уз цику и смех, потапања тебе из слатке освете, фрктања и дувања носа и жалостивог „Могла си да ме удавиш!“, трен касније би смо се смејали јурећи једно друго по плажи... или твог вечерњег певања уз караоке са јутјуба без имало слуха док ја умирем од смеха због твог дурења који умирујем пољупцем који обећава врелу ноћ... ето, сад знаш колико ми недостајеш, анђеле...

Музика је била нежна. Дебисијева “Claire de Lune”. Плесала је рукама, лицем и горњим делом тела седећи у колицима. Све је њима изражавала. Љубав и чежњу. Страст и жељу. Бол и сузе. Бес и горчину. Опроштај и самилост. Кад је завршила, руке су јој, попут уморних птица, саме пале у крило. Публика је тихо аплаудирала док ју је персонални асистент одвозио са сцене…

ЧАРОЛИЈА
На својим путовањима између нигде и негде сам срела мрачног, заводљивог луталицу двобојних очију. Једно плаво, друго смеђе. Свирао је на гитари и певао стару келтску песму о девојци зелених очију која чека драгог свог... Заплесала сам вртећи се у круг док је он кружио око мене плетући гласом мрежу љубави и страсти. Песма и плес су нас довели до старог каменог града на обали сафирног мора. Лутали смо улицама каменим, а људи око нас су пролазили, свих боја и раса. Крештали су галебови, лајали и мјаукали пси и мачке. Мирисао је олеандер и слан ваздух... На оближњем базару смо хранили једно друго баклавама и урмама које је продавао дечак обучен у белу мајицу, црне тричетврт панталоне и са блиставим широким осмехом. Засијале су прве звезде. Касно беше кад смо нашли хотел на самој обали мора и, гле чуда, звао се “Ужитак”. Изнајмили смо за ту ноћ собу са погледом на море. Таласи су благо грмели док ме је он скидао полако, пољупцима, рукама и речима пуним чаролије... Уздаци и крици задовољства су бојили ноћ свим бојама дуге које су могли видети само чаробњаци и дубоко заљубљени. Ујутру су песма и плес отишли даље...

СВИТАК
Волим те, први си коме сам цело срце дала. Године су пролазиле, дан за даном, недеља за недељом, месец за месецом... Ал тебе нема, па нема да ме загрлиш, пољубиш, ноћну тугу отераш. К'о да нас је неко уврачао, да нам жеље пусте остану неиспуњене, а уздаци кидају груди. Ходам по пустој плажи у рано јутро. Још је помало свеже, онако пријатно. Нема никог да ремети мир и тишину. Уживам. Једино понеки галеб закрешти... Сунчеви зраци обасјавају нешто зелено полузакопано у песку. Прилазим ближе и откривам да је то боца са чврсто углављеним чепом. Вадим је напоље и чистим од песка. Гледам кроз зелено стакло, види се уролани папир везан траком крем боје. Пошто сам левакиња, узимам боцу десном руком, а левом полако разлабављујем чеп. Излази с тихим “поп”, нагињем боцу и свитак ми пада на длан. Одлажем флашу на песак и полако, скоро побожно развезујем траку. Исправљам папир помало грубе текстуре који у левом горњем углу има лого сидра око којег је писало “Ленгер”. Почињем да читам помало коси рукопис:
“Најдража, сећаш ли се како сам те будио тик пред зору и водио на плажу како би гледали прве зраке сунца и како сам те сликао мобилним телефоном онако насмејану и златне косе? И сада то радим, будим се пред зору, кувам кафу, идем на плажу и гледам како сунце излази, небо постаје светлоплаво, пијем кафу у коју се сливају сузе, оне мушке, тешке од туге и мртвила у грудима. Трудим се сваког дана да се сетим нечега у вези тебе, тада имам осећај да си ми близу, иако ниси... Опрости ми, најдража, морам сада ићи да отворим продавницу. Твој М.”. Плакала сам, не, ридала над болом непознатог човека који је изгубио нешто њему најдраже... Сутрадан, након непроспаване ноћи, сам отишла у редакцију новина где сам радила као новинарка. Укључила сам компјутер и на Гуглу потражила продавницу “Ленгер”, скоро одмах сам је нашла. Била је то продавница делова за мање бродове и јахте у Бару, Црна Гора. Водио ју је Милан Лазовић. Гледала сам његову слику и решила да упознам тог високог човека помало накривог осмеха и као море плавих очију... Спаковала сам само најнужније и села на воз не слутећи да ме тамо чека љубав мог живота...
НЕКА МИ ОПРОСТИ НИКОЛАС СПАРКС ШТО САМ ПОЗАЈМИЛА ДЕО ЊЕГОВЕ КЊИГЕ “ПОРУКА У БОЦИ”.

ПРСТЕН
Гурао ми је колица по калемегданским бетонским стазама док усхићено, после толико времена, гледам неомеђено плаво небо и све боје јесени на дрвећу. Прија ми топао ветрић који ми тера косу са лица. Пролазимо поред продавца кокица. “Хоћеш кокице, Мајо?”, пита Јован, мој плавооки најбољи пријатељ нагињући се напред да бих га боље чула. Његова као гар црна коса ми милује образ. Имам лош слух и он то зна, још од првог основне ме је бранио и седео поред мене да би ми полугласно говорио кад би био неки наставник са неразумљивим говором. И сад, кад сам у дому, не прође недеља а да се не видимо, попричамо, донесе клопу коју би сам спремио и не одради вежбе снаге са мном. Физиотерапеут је по струци, одувек је то хтео бити. Због тебе, рекао је кад сам га питала зашто. На следеће питање “Што због мене?” није дао одговор. Климам главом. “Чекај да те одвезем до оне клупе преко и враћам се одмах”, каже веселим тоном и одвози ме до клупе, смешта ме да она буде испред мене. Одлази до продавца, видим крајичком ока и настављам гледати људе, децу, природу и небо. “Еве ме!”, уз весели узвик опкорачује Јован колица и седа на клупу, “Хватај!”, и убацује ми у уста укусну слану кокицу. Уживам у њеном укусу, а још више у причи, смеху и погледу на њега. Сав је у мишићима и лудим тетоважама које открива мајица са кратким рукавима. У мом стомаку се, као и увек кад сам са њим, рађа и гори слатки бол жеље и љубави који кријем од 15 године јер нисам хтела да будем као остале клинке, касније девојке и жене које су луделе за њим. Уз смех и причу смо појели све кокице. “Хоћеш да направимо бум?”, пита ме уз шеретски осмех. “Аха!”, кажем уз смех. Надувава кесицу, уврће да је затвори и уз намиг је пљесне. Гласно “поп” трза главе људи око нас, један дедица прекорно маше главом. Још гласније се смејем опијена сунцем, топлотом и његовом близином, мирисом. Срећна сам. Цикнем од изненађења кад ме је ухватио испод колена и повукао себи у крило успут ми раширивши колена, сад сам ја опкорачила његове чврсте, тврде бутине. Држи ме чврсто око струка уз речи “Не бој се, малена, држим те, чек да померим колица”, нагиње се напред и помера их у страну. “Шта ти је?”, пита ме забринуто видевши да не могу да се опустим. Одмахујем главом уз гласно гутање кнедле док се трудим да седнем удобније. Дубоко уздишем да се смирим и кажем “Рашири мало ноге”, сместа ме је послушао и ја сам угнездила гузу удобније. “Ах”, уздахнула сам, “сад је боље”. Али сад је пламен у мени букнуо јаче, постао је ватра која је сагоревала сваку свесну мисао, сакрила сам лице у превој његовог врата да бих сакрила црвенило лица, осећала сам како му рука шета горе доле по леђима кобајаги умирујуће. Слатки трнци су путовали до средишта мог тела. Глас који ми је проговорио на ухо био је истовремено познат и непознат од храпавости који сам инстинктивно препознала као Јованов. “Волим те, Мајо, одувек сам те волео, и као клинац, тинејџер, а највише сад кад смо зрели људи”. Подигла сам главу да га погледам у сад скоро црне очи од жеље, испрекидано сам дисала не желећи још да му поверујем док не добијем одговор на врло важно питање “Јеси ли због љубави према мени постао физиотерапеут?”, “Да”, одговорио је одлучним гласом гледајући ме помало несигурно, “али ако ти не осећаш исто...”. Прекинула сам га не желећи да икад више видим бол који му се појавио у очима. “Блесо шашава, и ја те волим, од моје 15 године, само нисам хтела да те јурим као оне друге женске”, “Женске?”, насмејао се са очигледним олакшањем на ту реч, “Па да, како би их ти назвао?”. Уместо било каквог одговора, пољубио ме је гладно и жедно, узвратила сам истом јачином жеље, језици су нам испреплели... Тргла сам се изненађено кад сам испод његовог језика осетила нешто округло и металног укуса, усисала сам то себи у уста и одмакла се да бих пљунула у леву руку, био је то танки златни прстен са угравираним рунама као из филмске трилогије “Господар прстенова” за које је знао да их обожавам. “Ш-шта је ово?”, промуцала сам у неверици. “А на шта ти личи, малена?”, питао је невероватно нежним гласом од ког сам се сад растапала, “На веридбени прстен?”, одговорила сам глупо, следећег трена сам удахнула осетивши срећу и љубав коју досад никад нисам осетила, осећај је био јачи од атомске бомбе и лепши од било чега на свету. “Да”, рекла сам тихо само њему на ухо. Истог трена ме је пољубио пољупцем толико нежним да су ми сузе потекле јер сам у њему осетила завет на вечну љубав...

ИНДИЈАНКА
Нећу рећи да је мој јер није. А ипак га волим јер ми је дао наду кад је било није. Ходала сам стазом добра и зла и срела сам насмејану старицу црвене пути у кожном оделу са ресама како седи на трави прекрштених ногу. Било ми је чудно чему се смеје кад около није било разлога за смех, оловно сиво небо је притискало ваздух, понека кап кише би прснула. Пришла сам јој и села поред ње заузевши исти положај окренута ка њој. “Добар дан, бако”, рекла сам. “Добар дан и теби, кћери снова”, рекла је тихим и нежним гласом док ме је гледала благим црним очима пуним нежности. “Опростите ми, бако, занима ме што се смејете тако срећно?”, “Јер је плод моје љубави примио моје дарове”, дотад весео глас и поглед постадоше мутни и тужни, “Само ме брине што се толико мучи”, “А да ли га знам, бако? Хтела бих му помоћи, зато питам”, “Да, кћери снова, знаш га, у срцу ти је и има очи променљиве боје”, “Аха, знам га,”, рекла сам весело. “бако, не брините, помажем му колико могу.”. Њене очи опет засјаше срећом и миром, “Знала сам, кћери снова, да ћеш га пазити, јер сте обоје путници кроз време и простор, чувари тајни људских срца и душа. Много сте се намучили и напатили, али, не брини, Маниту све зна и помоћи ће вам. Синуће сунце живота и за вас двоје као што је синуло и за мене”. Нагнула сам се и пољубила захвално њен изборани образ. “Хвала вам, бако, за те речи, казаћу му чим га видим.”. Погледала ме је весело “Реци му да га штити и чува додатно прабака Месечев Цвет”, “Хоћу, бако.”, рекла сам устајући и отресајући са задњице траву и ситно труње. Насмешила ми се срећно. “Нека те Маниту чува на твом путу натраг, дете моје”, испратио ме је њен све тиши глас док сам се будила са осмехом...

АНЂЕО
Памтим време бола, суза и усамљености. Тако је било неко време, немерљиво људским временом. Док није дошао он, мој тамни анђео и љубавник. Слетео је на моју терасу, имао је на себи само црне панталоне и обрисао ми сузе пољупцима који су мирисали на море и јасмин ноћни. Шапутао ми је нежне речи док ме је грлио. У почетку нежно док су му се крила увлачила у тело, дрхтао је као да га боли. Подигла сам руке до његовог лица, дланови су сами попримили облик његовог лица, нежно као додир лептирових крила. Пољубила сам му нежно усне да би заборавио на бол, узвратио ми је пољупцем који је звао на грех, изазивао да ватра потече венама. Скинуо ми је мајицу преко главе и пустио руке и прсте да шетају по мојој осетљивој кожи. Забацила сам главу уназад да би могао да ми љуби врат и грло, горела сам ватром хиљаду сунаца. Загрлио ме је сад јаче, дивље, поседнички... “Моја си”, говорио је док ме је скидао до краја. “Да”, дахтала сам ту реч као завет, молитву и дрхтала као у грозници скидајући му панталоне. Водили смо љубав целе ноћи час нежно, час зверски грубо... Кад сам се ујутру пробудила у свом кревету сама, запитала сам се јесам ли сањала прошлу ноћ. Поглед ми је пао на ружу, црвену к'о крв, у уској стакленој вази и папир наслоњен на њу. Писало је финим искошеним рукописом: “Волим те. Никад више нећеш бити сама”. Осмех ми је синуо јаче од сунца кад сам га следећег трена видела ослоњеног раменом на оквир врата са блиставим осмехом и очима боје мора пуним љубави...