Moje priče i misli...

СИРЕНА
Девојка, 16 лета јој је тек, ходала је пустом пешчаном плажом у цик зоре. Слани ветар јој је чешљао дугу плаву косу попут прстију још непознатог љубавника. Обожавала је шум таласа, још неукаљан гласовима људи, тада јој се чинило да јој море преко нежних таласа говори најлепше приче смишљене преко ноћи само за њу, миљеницу мора. Села је на још хладан песак и подигла лице ка небу затворених очију осећајући потпуни мир. Полако је спустила главу и почела пратити један талас како поскакујући долази до ње. Тада је угледала трагове рибљих пераја на ивици воде како полако и с муком иду по песку. Миц по миц, претварале су се у отиске руку и стопала и на крају само стопала. Знала је, инстинктивно, да је то био ОН, њен вољени из снова пуних мириса јасмина белог што цвета само ноћу и мами љубавнике да кожу своју не крију и пољупцима, уздацима и семеном славе живот. Пошла је трагом тих стопа и полако стигла у град који се већ будио из сна. Лутала је улицама док није огладнела, тада је отрчала кући заклевши се тихо да ће сутра устати раније, пре зоре. Те је ноћи на плажи плесала око мале ватре док није пала од умора на топли песак. А кад се мало одморила, села је у турски сед, узела мали бубањ, братов поклон, и уз ритам који је пратио шум мора запевала јасним, звонким гласом песму страсти и чежње Онири, месечевој жени, молећи је да јој покаже лик оног за ким јој срце жуди, певала је целу ноћ. Негде пред зору угледала је сирену како плива ка обали и полако и мучно излази напоље. Тек кад је легла на песак потрбушке, пред девојчиним зачуђеним очима десила се промена: доњи део тела које су биле рибља пераја су се мењале, крљушти су се стапале лагано и уз болне јауке су почеле да се раздвајају и постају две снажне мушке ноге и мишићава леђа. Руке су такође постале људске, без крљушти и опни између прстију. Кад је подигао очи да би је погледао, видела је да су боје најтамнијег сафира, а коса боје тек изашлог сунца. Почео је споро и болно да устаје, Брзо је спустила бубањ и притрчала да му помогне, кад га је додирнула, као да ју је обујмило море и запевало у глави и целом телу, а његове очи су је погледале и знала је да он њен, а она његова...

НАГОВЕШТАЈ
Дани су све краћи, а ноћи дуже док тражим тебе, мој још непознати љубавниче и мужу. Слутим те у мирису борове шуме у светлости тек изгрејалог сунца, у мирису јесени и ветра сланог који ми мрси косу, у крику галеба гњурца... Улазим у кућу. Седам за сто, пијем хладну горку кафу скувану јутрос пред зору. Не знам шта ме је пробудило тако рано, сигурно неки сан. Поглед ми пада на урамљену фотографију на зиду. На њој смо ја и леп насмејани витки мушкарац. Снимљено негде на некој плажи током путовања дуж Јадранског мора. Обрглио ме је око рамена и гледао оним потпуно заљубљеним погледом, оним којим мушкарци гледају само жене које воле. Сетила сам се нежног миловања његових руку и укуса гладних усана на мојим уснама, језик на језику, волела сам ту глад, потпуно предавање... Стресем од тренутног страха и радости јер сам се тек сад сетила шта сам сањала. Бацам поглед на зид, празан је, никаква слика није на њему. Богови су рекли своје...

КЕДАР
Пила сам на сламку чај од нане заслађен багремовим медом седећи у колицима. И чекам њега. И уздишем тужно посматрајући огроман кедар тик поред прозора. У јутарњим сатима он би ме штитио од сунца да се не будим прерано. Лети би давао савршену хладовину. Врапци и друге ситне птичице би цвркутале са његових грана по цео дан. Ове јесени сам тужна. Причају сестре по дому да ће исечи мој кедар. Зовем га “мој” јер увек имам утисак да пружа гране ка мени да би ме загрлио. Као да се пре девет година уселио дух моје мати у њега и одатле ме чува. Бесно би зашумио гранама кад би неко био груб према мени. Сестре би се крстиле и говориле: “Ма то је само ветар” иако лишће на оближњној брези ни да мрдне. Или би размакао гране да уђе зубато сунце током зиме да бар мало загреје собу. Трзам се на звук куцања на вратима и кажем:”Уђите!”. Улази рмпалија од два метра. На њему је дебела зимска јакна и војничке маслинасто зелене панталоне упарене са огромним чизмама. Глас му је био као шмиргл папир кад је проговорио необично нежним тоном: “Опростите, госпођице, овде сви кажу да сте против сече кедра”, “Јесам”, рекох одлучним гласом борећи се да не заплачем. “Добро”, рекао је рмпалија замишљеним тоном. “Онда га нећемо сећи”. И кад је кренуо да изађе, позвала сам га: “Извините, господине, морам да вас питам зашто га нећете сећи?”, окренуо се и насмешио се веома нежно: “Јер ваша мајка воли ваш осмех”. Зинула сам од шока кад је наочиглед почео да нестаје попут духа. Сутрадан сам сазнала да ће кедар остати ту где је и да нико није долазио у дом...

СТАРИ ХРАСТ
Опет је јесен. Дан пред ноћ вештица. Седим у кухињи и држим топлу шољицу кафе у рукама да их угрејем. На уснама ми је твоја топлина. Пољубио си ме пре одласка у шуму. Мјаукање нашег црног мачка Блуија(због плавих очију) ме трза из немирних мисли. Подсећа ме да нисам сама. Скаче ми грациозно у крило и гура ми шапицом руку да га мазим. Одлажем шољицу на сто. Смешкам се весело мазећи га по глави и испод браде. Гласно предење пуно задовољства ме тотално смирује и опушта сваки напети нерв у телу. Устајем и носим га у дневну собу. Седам у омиљену зелену фотељу, Блуи се удобно сместио у мом крилу и дрема док гледам кроз прозор како небо постаје тамније. Време се лењо и сањиво развлачи попут меда са кашике. Почињем да дремам и у том стању између сна и јаве почињу моји будни снови: видим орла како једри на ваздушном стубу, у оку му видим зеца дубоко доле у трави. Зелену реку како тече кроз пустињу. Љубавнике изгубљене у екстази. Руке како тапшу напету кожу бубња и глас шамана како пева песму о Мајци Земљи. Пусте шуме Амазона и празна корита свих река на свету. Празне руке малог дечака негде у Африци. Очи пуне празнине и похлепе код богаташа. Плач и јаук мајке мртвог детета у болници. Плачем и ја, потпуно будна, Блуијеве шапице су око мог врата и он узнемирено мјауче поред мог уха. Држим га чврсто у наручју и љуљам се да умирим себе и њега. Јецаји и сузе полако се стишавају. Удишем дубоко, бришем сузе и дувам нос у папирну марамицу коју вадим из кутије што је на антикном сточићу поред фотеље. Устајем чврсто држећи мачка на грудима и одлазим до улазних врата. Отварам их и одлазим педесет метара даље до старог храста огромне крошње. На кори стабла стоји урезан крст, ко зна ко га је урезао. Спуштам мачка на траву и грлим дрво. Упијам мир што зрачи из њега затворених очију. Убрзо осетим како ме грле његове руке и врели дах на врату. Шапућем му име и окрећем се да бих стопила усне са његовим. Језик му има укус соли и бакра. По томе знам да је малопре био вукодлак. Осећам под дланом брзо куцање срца. Удара у истом ритму попут мог. Смејем се од радости што је ту. Пожуда јури кроз вене као цунами. Одећа нестаје, постоји само он, његове руке у мојој коси и мирис шуме. Крикнула сам му име кад ме је прибио на дрво и нагло ушао у мене. Овог пута није био нежан, нисам то ни хтела. Страст је била јача, крв је лила низ његова леђа. Оргазам је био земљотресан, тај заборав ми је био потребан и дао ми га је, крв моје крви. Ми смо брат и сестра, љубавници и ловци. Живи кад смо заједно и мртви психички раздвојени. Падамо на леђа без даха, а Блуи се удобно смешта између нас и преде док га мазимо...