Srce greha

ГЛАД
Љубио ме је жестоко, гладно са језиком који мазио мој, одувек је знао како да пробуди сва моја чула. Требао ми је те ноћи, да смири лудило у мојој глави и крви. Крви затрованој мржњом, страхом и болом. Звала сам га на мобилни, дошао је и загрлио ме је, нежно, утешитељски, не, махнула сам главом, не треба ми то, а шта ти треба, малена? Ти, ти ми требаш, као и увек, одговорила сам му са јасном потребом у гласу. Насмешио се задовољно, победнички док је скидао са мене мајицу и шортс успут ме милујући осетљивим прстима, што ти је требало толико да ме позовеш? Одмахнула сам главом, овог пута без речи и заробила његов језик зубима. Сисала сам гладно цепајући његову кошуљу, жудела сам за заборавом који је само он, мој брат и ђавољи љубавник, знао како да га да. Гребала сам га по леђима, крв је лила у потоцима кад сам га примила у себе, вриснули смо обоје. То, то ми је требало, бол, ужитак и крв. Оргазам је био болно сладак, разарао је све бране које сам градила свих ових болних месеци које сам провела у друштву родитеља који ништа нису сумњали и ујаком коме сам се у тренутку лудила поверила јер се уплашио што плачем сама скривена у шпајзу. Отада ме није испуштао из вида, ни њега. Па ипак смо се сналазили, нашли смо у граду јефтин апартман где смо ишли кад год он није био у кући. Морао је често да путује, па је кришом поставио свуда камере и “бубице” у сваку собу и у купатило. Шта да радимо?, питала сам очајно кад сам повратила дах, оно што ти одавно предлажем, да га преобразим, да буде као ти, вукодлак?, да, малена, његов дубоки глас је миловао сваку ћелију у мом телу и уму. Дубоко сам уздахнула уз уморно “Ок, уради то.”, нисам имала снаге да се опирем, жудели смо обоје за слободом. Пољубио ме је овог пута нежно, идем сад, и отишао је журно само навукавши фармерке. Следећег дана ме је дочекала порука на комп столу, обичан папир истргнут из свеске какву је ујак користио: “Победили сте"

АЛТЕР ЕГО
Јутро је свануло. Ведро и са понеким пуфнастим облачком. Седела је у пластичној столици боје траве на тераси и зурила у шумовито брдо испред себе. Колено јој је скакутало горе-доле, живци били напети до пуцања. Чекала га је, чинило јој се, стотину година. Зазвонио је у кући мобилни њеном омиљеном мелодијом „Your love is king“ од Шаде. Појурила је унутра до кухиње. Зграбила је мобилни са стола и на екрану је видела братов број. Дубоко је удахнула од олакшања, тапнула да прими позив и само је рекла: „Ту сам.“. Спустила је мобилни на сто и загледала се тупо у травнату пољану иза куће. Знала је да је грех оно што сада жели. У крви, очњацима и његовим вештим рукама и уснама је био заборав још од њене петнаесте године. Био је њено друго ја, успаванка у немирним, бесаним летњим ноћима. Увек је мирисао на шуму, дивљину и моћ коња, а њу је то опијало јаче и моћније од било које дроге. Стотину пута су се раздвајали и поново спајали уз немо обећање „Никад више сами!“. Ово сад је било најдуже раздвајање јер је био у САД годину дана због помоћи њиховим теткама да обнове кућу после разорног торнада у Њу Орлеансу. Кад су је две јаке руке загрлиле и усне утиснуле пољубац у врат од кога јој је глава сама пала на његово раме, опет је дубоко уздахнула, овог пута са миром у срцу и срећним осмехом јер је знала по јачини стиска да се вратио заувек…

ЦИГАНИН
Ходала је боса по плажи осећајући под табанима мекоћу и структуру још топлог песка и влажну спарину на кожи. На себи је имала дугу белу свилену хаљину без бретела коју је слани ветар припијао уз високо и витко тело, дуге ноге и оцртавао мале груди. Кратку црну косу је чешљала уназад. Имала је изражајно, уско лице високих јагодица, узан нос, пуне усне и топле зелене очи. Боре око уста и очију су показивале да се пуно смеје. Гледала је како сунце тоне у море и јела сладолед од лимуна у корнету. Уживала је у животу. Одувек је било тако. Јела је, пила, волела и никад, одкад је памтила, није дозволила да је натерају на нешто што није хтела. Сад је хтела њега. Само њега, одувек. Био је њен рођак, са мамине стране, из четвртог колена. Висок више од два метра, бивши кошаркаш. Дугу црну, до струка, косу је плео у плетеницу или везивао гумицом. Кожу и очи боје тамног злата је наследио од прабабе циганке. Грубо лице би му постало изненађујуће лепо кад би се насмејао, тад би синули природно бели и правилни зуби. Знала је да трчи сваки дан са својим хаскијем Портосом и да диже тегове у локалној теретани. Крв би јој узаврела кад би је погледао. Није то био братски поглед. Узео јој је невиност кад је имала петнаест година. Сећала се сваког додира, пољупца, стењања, јаука, његовог и свог. Били су тајни љубавници наредне две године. Онда их је живот раздвојио, тачније речено, њихове породице. Сад га је стрпљиво чекала, лижући сладолед који јој је процурио на руку. Лизала је, одсутно, прст по прст уживајући у кисело-слатком укусу. Велика шака са дугим прстима је зграбила њену и раздвојила средњи прст од осталих. Топла уста и језик су наставили започето. Док јој се у стомаку будио сладак бол и врелина палила тело, изговорила му је име тако да је звучао попут уздаха. Окренула се ка њему целим телом уздахнувши опет њему у уста кад јој је заробио језик и лишио је сваке свесне мисли. Кад је прешао на врат љубећи јој осетљиву кожу, нашла је мрвицу снаге да каже „Стани“. Стао је тешко дишући. Гледала је те горуће очи и осећала под рукама које су биле на његовим прсима како дрхти целим телом. „Чији си?“, питала је промуклим гласом, „Твој, само твој“, одговорио је задахтано. Насмејала се победоносно и почела да му цепа кошуљу овај пут га љубећи дубоко и коначно без икаквих кочница…

ЉУБАВ И ГРЕХ
Мушкарци и жене су моја страст, ловина, љубав... Зовите ме како хоћете, кучком, дрољом, али не пропуштам ниједну прилику да у-живам у животу... И тако постадох ловкиња на звер звану живот, мамим је речима слатким и телом за грех рођеним. А све је почело једне ноћи, прст пред оком ниси могао видети, у малој страћари коју некада звах домом кад је закмечало женско дете и дадоше ми име Данијела. Али ме је само мајка звала пуним именом, сви остали, браћа Милош и Филип, чак и отац, скраћено: Дени и тако остаде до дана данашњег кад седим на сунчаној грчкој плажици у сенци сунцобрана и одмеравам девојку плаве косе и огромних сиса, уског струка, повећег дупета и дугих ногу. Гледам је како весело ћерета са другарицом не слутећи да смрт седи ни метар од ње и гледа пожудно вену изражену на зглобу руке коју је ставила преко рукохвата лежаљке. Скоро ми је мука од глади јер нисам јела 5 дана бежећи од Алека, мог заклетог непријатеља кога сам некад волела више од себе... А онда ме је, онако залуђену, претворио у вампирку и оставио да се превијам од болова три јебена дана и ноћи. Скоро да сам пропустила плавушин одлазак јер ме је нечија мала мамина маза полила пуном кофом воде по глави. „Еј, малена“, позвала сам је слатким гласом и широким осмехом, „дођи“. Дошла је послушно ко изгрђено штене. Страх јој се јасно видео у тим невиним плавим очима. Деца су увек била осетљивија на нас, немртве, од одраслих. Помазила сам је по коси и питала: „Како се зовеш?“, „Марија, госпођо“, рекла је видно опуштено, скоро поспано јер сам је умом смирила. „Хоћеш ли да ми помогнеш, Марија?“, „Хоћу, госпођо“, рекла је сненим гласом. „Јел видиш ону лепу плаву тету?“, рекла сам показујући на девојку која је већ паковала ствари и даље весело причајући са другарицом. Мала је климнула главом. „Иди и кажи јој да дође, хоћу нешто да је питам“. Отишла је, рекла шта је требало да каже, девојка ме је радознало погледала и пришла са дететом поред себе. Могла сам да осетим сласни мирис њене крви под кожом. Очњаци су ме заболели од жудње да уђу у вену. „Шта вам треба, госпођице?“, питала је учтиво. Сложила сам уплашено-тужну фацу. „Молим те, помози ми да се сакријем од бившег дечка, никако да схвати да је крај. Прогања ме већ три дана“. „Па јеси ли звала полицију?“, питала је забринуто сасвим опуштено седајући на лежаљку поред мене са леве стране. Обе смо се тргле кад је весео мушки глас рекао: „Еј, секо!“. Испред нас је на лежаљки седео мој брат, високи, црнокоси и плавооки грмаљ са лименком коле у левој руци и широким осмехом. Десна рука му опуштено стоји на колену надохват мог. „Еј, Милоше...“, узвратила сам помало опрезно јер је једини знао шта сам, „Одкуд ти овде?“, „Па ту сам са друштвом.“. показа главом негде иза мене. „Него, секо, морам нешто насамо да ти кажем.“, рече устајући и вукући ме да устанем. Одвео ме је до хотелске терасе, дошли смо до најближег стола и, одложивши колу на сто, помало ме грубо посео на столицу. Кад сам заустила да се побуним, засиктао је. „Зачепи, јеботе! Ту је Алек, умало се ниси открила!“. Задрхтала сам панично се обазирући. „Где је?“, питала сам дечје пискавим гласом. Мрзела сам тај глас јер се у њему јасно чуо страх. Ухватио ме је за главу и присилио да га гледам у очи. Глас му је био хипнотишуће миран, „Иза тебе, окренут је леђима, не брини, бацио сам опсену, невидљиви смо и нечујни.“. Клонула сам од олакшања се наслонивши на сто и зарила сам лице у шаке дубоко дишући. Кад сам се смирила и спустила руке, Милош ме је гледао упитно: „Хоћеш да идемо?“, „Да, али где? Свуда ће ме наћи“, рекла сам уморним гласом тупо гледајући шаре на столњаку. Брат ме је зграбио за руку изненађујуће снажно. „Погледај ме, јеботе, Дени!“, зарежао је бесно, стварно бесно, а не изнервирано као малопре. Погледала сам га и следила се. Очи су му биле сребрне а дуги очњаци прелазили преко доње усне док се смешкао. „Ко?“, питала сам шокирано. „Ти,“, рекао је мирним тоном успут попивши гутљај коле, „сети се Венеције и карневала прошле године.“. Док сам гледала како му се очњаци враћају и очи опет постају плаве, слике су ми блескале у уму: маса људи и сви могући костими у скоро свакој улици, ја у костиму фламенко играчице, високи стасит мушкарац у гусарском костиму и са шминком а ла Џек Спероу кога одвлачим игром и осмехом из гомиле у најближу уличицу. Пијења крви из вене на врату док се не заситим. Бега назад у гужву. Тргох се назад у садашњост. Милош се смешкао подругљиво. „Сетила си се, секо.“. „Да,“ уздахнула сам уморно, „Па како сам могла знати да си то ти под оном шминком?“, сад се Милош уозбиљио, „Никако, секо, намерно сам то урадио.“, „Зашто?“, питала сам шапатом и полузатворених очију већ омамљена од сунца и глади која је рикала у мени попут бесног лава. Одједном ме је тргао мирис крви, оштро попут пљуска ледене воде. „Не!“, јекнула сам широм отворених очију гледајући како низ братов зглоб лије млаз крви. „Пиј, јеботе, умало ону цуру ниси исцедила, а мене нећеш!“, викао је гласом пуним бола и љубави, „Е, вала ћеш ме попити, па макар умро!“, зграбио ме је за главу и силом притиснуо зглоб на моје усне. Мирис крви је био превише изазован, очњаци су сами изашли, загризла сам зглоб и пила течну моћ и енергију која ме је испунила топлином од главе до пете држећи га са обе руке за руку. Жеља, она забрањена, је колала телом док сам га гледала у очи боје сребра. „Полако, секо, биће и то, напиј се прво“, рекао је тихо и веома нежно. Послушно сам пила док се нисам заситила. Полизала сам ранице да их затворим. Сео је назад у столицу и жудно испио до краја лименку. Кад ју је одложио, зграбила сам је и помирисала, крв, дан стара, је баздила из ње. Сложила сам гадљиву фацу. „Одакле ти ово срање?“, „Украо сам јуче из болнице неколико кеса крви“, рекао је уморно уздахнувши. „Бато, шта да радим? Алек ме јури већ годину дана. Уморна сам од бежања.“, рекла сам тужно-уморним гласом. „Ти ништа не ради, седи ту и гледај ме“, рекао је Милош успут устајући. Чула сам безвучно „поп“ кад је скинуо опцену. Окренула сам се и гледала свог великог брата како тетура ко пијанац до Алека. Само што га није срушио са столице кад је пао на њега. Умало се нисам насмејала кад је кренуо да се извињава и тобоже брише са њега вино које се просуло приликом пада. Псовке су намах стале кад се као шаком наслонио на његова прса. Алек је клонуо к'о празна врећа на под. Лице и руке су му поцрнеле. Растопио се на наше очи попут путера на врелом уљу. Тренутак касније морски ветар је развејао црни песак на све стране, а Милош се усправио успут увлачећи у рукав дуги танки сребрни нож који је претходно обрисао о мртвачев сако. Насмешио ми се веома нежно и пришао ми. Помиловао ми палцем усне и пољубио ме нимало братски уз шапат: „Сад си моја“. И била сам, одувек...

ПЛЕС
Плесала је на препуном подијуму подигнутих руку изнад главе, потпуно утопљена у музику. Тесна и до бедара кратка попут крви црвена хаљина јој је била друга кожа. Рефлектор је осветљавао само њу, други плесачи су били у тами. Кукови су лелујали у спором ритму песме „Slave to love” и певала је грленим, промуклим гласом речи песме. Поглед на њу и слушање тог грленог баршуна би га опило брже од било ког вина. Био јој је рођени брат, телохранитељ, љубавник из пакла, био је све што је она хтела. Сад га је гледала бадемастим очима боје крви и звала рукама да плешу заједно. Пришао је и зграбио за кратку црну косу истовремено хватајући ритам песме. Нагнуо јој је главу уназад откривајући дуги врат и зарио очњаке у врелу, пулсирајућу вену. Јаукнула је од чистог, врелог ужитка који јој се попут муње сјурио између ногу. Повукао је хаљину мало горе и завукао руку унутра. Изгорела је у оргазму истог трена. Сад су њој искочили очњаци, загризла је у вену јако и дубоко. Постао му је болно тврд кад је осетио да је хаљину још мало повукла горе, скоро изнад кукова и припила се уз његово дуго и витко тело. Раскопчала му је каиш дрхтавим рукама. Престао је пити и рекао “Сачекај“. Узео је у наручје и у трену су били напољу. Попила је још пар гутљаја и полизала ранице да их затвори. Погледала је около и видела шаренило јесењег лишћа у оближњем паркићу. Насмејала се пуна среће и љубави према брату и свету око њих. „Волим те...“, шапнула му је на уво грлећи га око врата. Насмејао се дрхтећи од пожуде носећи је према црном харли дејвидсону. Опкорачио га је и посео њу између ногу коначно радећи оно што је све време хтео: подигнуо јој је хаљину изнад кукова. Седела је голе гузе на кожном седишту. Негде успут јој је стргао гаћице, а да није ни осетила. Тек сад је лизнуо две рупице на њеном врату. Сумрак се спуштао док је палио мотор и возио их назад кући где ће испунити све жеље једно другом…

Јуни је. Облачно и спарно да попиздиш. У храм Светог Саве на Врачару улази висока и витка девојка кратке црне косе, крупних зелених бадемастих очију на овалном лицу златасте боје. Носи белу поцепану мајицу и на коленима закрпљене фармерке. На тренутак је застала да стави црну мараму на главу, толико је могла себи да дозволи да испоштује древна правила њених предака. Кад је стигла до иконе Светог Саве, прекрстила се и пољубила је испуњена чудном, тихом радошћу. Сад је знала да је стигла кући... Све то у шоку гледа високи проседи брадати свештеник стојећи поред триптиха. Кроз главу му лете успомене: Њу Орлеанс 70-тих година прошлог века, џез барови, виканске продавнице пуне мамипара за лаковерне и сујеверне купце, девојка у длаку иста као она коју гледа, њихове љубави, радости кад би били заједно, дивљег секса пуног крви, вриштања и оргазмова помешаних са слатком дозом бола. Протресао је главом отресајући успомене попут мокрог пса. „Милице...“, прошапутао је промуклим гласом пуним бола и радости. „Молим, брате мој?“, одазвала се мирно девојка баршунастим гласом сад га гледајући. Тргао се као громом погођен чувши јој глас. „Ти ниси она...“, и даље је шапутао немоћан да поверује рођеним очима. „О, јесам, брате мили,“, шапнула је прилазећи му грациозним корацима балерине успут скидајући мараму са главе и гурајући је у задњи џеп фармерки. Накривила је главу попут радознале птичице милујући га осетљивим прстима по брадатом образу. „Остарио си, бато,“, рекла је тужно. „Зашто, Бојане? Могли смо имати све, а ти си изабрао цркву место мене!“, сад је викала бесно га зграбивши за врат и прибила уз зид пола метра изнад пода метрима даље од триптиха. „Морао сам изабрати између тебе, сестро, или да будем проклет месечевом клетвом,“, продахтао је кроз болно грло. „И тебе бих преобразио да сам остао са тобом. А колико видим, преобразили су те. Ко је то урадио, Милице?“. Полако је попуштала стисак и спуштала на под. Поправила му је мантију око врата са замишљеним изразом на лицу. А онда је подигла главу да би га гледала у очи наизглед мирним погледом. Али Бојан је у зеленим дубинама видео жути пламен. „Ко је хтео да те преобрази, бато?“, питала је гласом хладнијим од леда. Знао је да је сад бесна као рис. Прогутао је кроз још болно грло. „Ен де Жерард.“, „Она назови вештица блајхане косе?“, „Да,“. Насмејала се горко. „Није истина, сад лажеш. Зар си заборавио ко нам је била мајка? Ана Голд ех Јокић? Најбоља и најјача вештица Њу Орлеанса? Зар си заборавио ко ју је убио? Е, она нам је рођењем дала вучји ген, она ми је сместила прву људску жртву. Знаш ли колико боли први пун месец?“. Опет се насмејала, овај пут иронично. „Не, ништа не знаш, безбедно си побегао пре него што је стигла да ти преда све своје знање.“, сад јој је глас био попут меда. Текао је кроз Бојанов ум као отров опчаравајући га. „Не, не,“, махао је главом са рукама на ушима. „не верујем у то...“, шапутао је омамљено чучећи и гледајући у под. Одмахујући главом самопрекорно, Милица је ћутке клекла испред њега хватајући брата за руке и чекајући да се смири. Кад је спустио руке дубоко дишући, испреплела је прсте са његовима, нагла се ка њему и шапнула му нежно на уво: „Погледај ме, бато.“. Одмакла се и опсовала је сочно у себи кад му је видела очи. Биле су плави бездан бола. „Опрости ми, Милице, нисам знао...“, проговорио је промукло, „Она ми је рекла да морам отићи због тебе,“, затворио је очи док су му сузе текле низ образе у браду. „да ћу те једино тако заштити. Да сам знао шта ће урадити, остао бих.“. „Па да и тебе претвори у вукодлака? Не, не бих ти то допустила!“, дивље га је загрлила. И он ју је загрлио једнако јако подигавши је себи у крило. Осетио је грч у стомаку и слатко-болно задовољство кад је омотала дуге ноге око његовог струка. Његове усне су биле код њеног ува док је шапутао: „Она те је слагала, ниси била прва и знам све њене чини, бајалице и чаролије.“. Укочила се. Одмакла се на дужину руку да би му пажљиво осмотрила лице. „То је опсена,“ , јекнула је шокирано, „како је то могуће? Ниси вампир“. „Она ме је преобразила пре тебе, дала ми је да попијем вампирску крв и тиме активирала вучји ген у мени јер сам морао попити људску крв већ сутрадан, онај весела конобарица, из бара где смо често ишли, је моја прва жртва“ причао је мирно, превише мирно, помислила је... Док је причао, коса му је постала зифт црна, боре и брада су нестали. „Ја сам хибрид и ја сам убио нашу мајку у слепом бесу кад ми је, сва поносна, рекла шта је урадила,“ „А ја сам мислила да ју је убио Џек Вилер“ збуњено је рекла Милица. Сад се Бојан насмејао богатим, грленим смехом пуним горчине. „Није он, он је само њен плаћеник који ју је нашао мртву и кога сам опчинио да поверује да је убица,“ помазио је сестру по коси преставши да се смеје. „Милице, веруј ми да сам морао да одем или би ти била мртва.“ „Али, зашто? Ко нам је био претња?“ Сад су се Бојанове очи смрачиле. „Сети се ко те је волео и јурио иако сам био са тобом?“ Онај кепец Колин?“ шок, а онда и разумевање су јој обасјали лице. „Па да, он је вештац, и то јак. Шта је било са њим, Бојане?“ „Обесио се кад је схватио шта је урадио, попут Јуде, и њега су потплатили други да то уради.“ „Ко?“ питала је шапатом оштрим као сечиво мача. Сад су јој очи биле више жуте него зелене. „Полако, смири се, Милице, ово је свето место.“ благо ју је продрмао. Затворила је очи уз јецај дрхтећи целим телом стежући му руке свом снагом. Стегао је зубе знајући да тако мора бити. Кад је минут касније отворила очи, уздахнуо је са олакшањем. Очи су јој опет биле зелене попут траве. И руке су јој попустиле стисак у међувремену. Размрдао је утрнуле прсте у очекивању њених даљих питања. Није их било неко време. Онда је праснуло попут грома питање у његовој глави: “Јел то био Џон? Њега си убио, видела сам“. Климнуо је ошамућено. И чекао смрт. Није је било. Само звонки смех пун радости, слободе и чврст загрљај и молба у гласу кад му је шапатом рекла: „Води ме кући, бато…“